Pisma Matveju

Abstract

"Moj sin Matvej je 1991. godine iznenada otišao u Izrael jer nije hteo da učestvuje u ratnom ludilu koje je upravo bilo na pomolu. Nije hteo da bude mobilisan i prisiljen da ubija ljude samo zato jer su živeli u Hrvatskoj, Bosni ili nekoj drugoj republici tadašnje Jugoslavije. Ubrzo po dolasku u Izrael, Matvej je pokazao izvesno interesovanje za svoje korene i tražio je da mu napišem nešto o tome ali i da mu ukratko, opišem kako sam preživeo Holokaust. Mislio sam da ću sve to moći da mu napišem na nekoliko stranica ali sam se prevario. Ispalo je mnogo više - trinaest prilično obimnih pisama. Ta pisma smo moja supruga Gorjana i ja kopirali. Originale smo slali poštom, a kopije čuvali za slučaj da se neko pismo, na putu do Izraela, izgubi. Nekoliko godina kasnije, putujući na neki kongres, pričao sam jednom prijatelju kako sam uspeo da preživim Drugi svetski rat. Rekao mi je da bi bilo zanimljivo kada bih sve to što sam mu ispričao ja i napisao. Nekoliko dana kasnije pokazao sam mu i pozajmio kopije pisama koja sam slao Matveju. Tih prvih trinaest pisama sam na njegovu sugestiju, a posle izvesnog oklevanja, poslao na anonimni književni konkurs koji je raspisao Savez jevrejskih opština Jugoslavije. Rukopis sam nazvao Trinaest pisama. Bio sam zaista iznenađen kada sam, posle izvesnog vremena, saznao da je taj tekst nagrađen prvom nagradom. Po savetu nekih prijatelja (koji su rukopis Trinaest pisama čitali), a podstaknut potrebom da opišem sinu i ono što mi se po završetku Drugog svetskog rata dešavalo, posle izvesne pauze sam nastavio da mu pišem, čineći to, kao i ranije, bez ikakvih literarnih ambicija. U vreme NATO bombardovanja završio sam pisanje tih pisama..."